SAMO KAŽEM: Kafa i ja? LJUBAV!

Kafa je za mene strast, sociološki fenomen, način života, razlog za druženje, posao, hobi, mit,… Mogu dugo da nabrajam zbog čega sam “poludeo” zbog “crnog zlata” ali sve može da stane u reč LJUBAV. Koga više i zanima što sam postao kafopija? Zar treba da se objašnjava zbog čega si izabrao ženu ili muškarca koju ili koga voliš? Sigurno je odgovor NE. Svi mi znamo zbog čega je naš partner ili partnerka to što jesu i zbog čega smo “izgubili glavu”… Razlozi su lični. Samo njima znani…

Kao i moji kada se priča o kafi. Volim je jako, iskreno, svim srcem, opsesivno,… Prija mi kada se pričam o njoj, a još kada osetim miris, ukus ili dodirnem zrna… Volim i kada stavim džak ili dva sa kafom na ramena. Teško je, boli…Pa, sve prave ljubavi su bolne…

Postoji mit, koju niko neće da mi potvrdi, da su se moji roditelji zavoleli u “gradu kafe” Trstu. Kaže priča da sam ka Italiji otišao sa tatom, a vratio se sa mamom… Nije ni čudo da kada vidim Piazza Unita d`Italia (Trg ujedinjene Italije) osetim da sam kući. Svuda putujem i gost sam, ali sam samo domaćin u Trstu i na Bežanijskoj kosi. 

Fetiš? Nije! Ljubav? Baš velika… 

 Na sam pomen reči “kafa” postajem u momentu zadovoljan, srećan, ponosan što sam deo biznisa kojim se bavi 25 miliona ljudi na planeti, a da sam sebi baš poseban! Naša ljubav je prolazila kroz mnogo faza, menjala se sa godinama, jačala, postajala “dublja”, mnogo intezivnija,… Postala je moja odrednica, moj životni put, iz hobija pretvorila se i u posao… 

Poseta Trstu

Živeo sam za kafu, pa se “desilo” da živim od kafe. Deluje pošteno? Meni, baš pošteno…

Čak su me i totalni neznanci prepoznavali i tiho šaputali:

“Evo ga onaj što ocenjuje kafe… Blago njemu, pije kafe i uživa…”.

Tada sam bio ponosan… Ne zato što mi neko odaje neko “priznanje”, već zato što su “bistrooki ljudi” videli da se može spojiti lepo i korisno. I dok nije bilo korisno, u ekonomskom smislu, bilo je lepo. Neko je novac trošio na putovanja, odeću, slike, satove ili neke druge statusne simbole, a ja sam ispijao kafu i družio se sa ljudima. Zar neko može da mi zabrani kako da trošim sopstveni novac!? Ne, naravno…

Sakupio sam mnogo dobrih i još više loših kafa u svom “coffe CV” i izgradio mnoga prijateljstva i mnoga družbenička razočaranja…Iskustvo je čudo!

Deo KAFICA tima

Deo Kafica.rs tima na Sajmu kafe u Trstu

Naravno, bilo je i onih, i još ih ima, koji su me “hejtovali” čim sam dotakao šoljicu za espreso. Nisu mogli da mi oproste što uživam u aromama i kofeinu, za svoje novce i što imam hrabrosti da kažem gde mi se sviđa kafa a gde ne. Mrštili su se kao da piju loš espreso i sebi gunđali u bradu. Baš ti nikada nisu smeli da mi kažu ništa “face to face”, već su, sa strane, bacali otrovne strelice…

“Vidi ga onaj debeli, ocenjuje kafu… Šta bre on zna! Kakav mu je to posao”, čulo se mnogo puta dok sam ispijao svoje omiljeno piće…

Zatim su nastavljali…

“ Vidi ga sedi ceo dan po kafićima, ispija kafe i priča o njima… Ima li on neki ozbiljniji posao?”, pitali su se i odlazili na “šljaku” koji nikada nisu voleli, posle čega su išli u stan ili kuću, koju su kupili da bi “dušmani crkli”, pa su zatim proveli veče sa ženom ili mužem, koga nisu iskreno zavoleli ali su morali da se venčaju, pošto je prošla “granica”… 

Illy kafa kao inspiracija

Ujutru bi kretali kolima koje su uzeli na kredit i dolazili na maltretiranje kod šefa… Nisu mogli da izađu  iz “začaranog kruga” pošto su poželeli da impresioniraju ljude oko sebe, koje nisu čestito ni upoznali, sa stvarima koje su društveno prihvatljive… Muka! Baš muka!

Za to vreme sam uživao uz kafu u jednom novobeogradskom lokalu, uz dopio napravljen od “Java” espreso mešavine i nisam ni znao koliko sam zapravo srećan.

 Tada sam začuo pitanje:

“Dokle ćeš da radiš samo ono što ti je lepo? Kad ćeš da odrasteš”, rekao je glas nezadovoljnog čoveka, koga sam znao 30 i kusur godina i  koji je po srpskim standardima ima mnogo para, zlatnu karticu, dobar biznis, ženu i švalerku, dva ili tri automobila, kuću u Budvi, stan na Zlatiboru, mali splav na Savi, dete koje ide u diplomatsku školu… Kupio je skoro i čamac od desetak metara sa velikom kabinom i vrhunski kafemat. Valjda je i to znak moći…Nije voleo kafu, ali je aparat izgledao moćno. 


Dok sam smišljao šta da mu odgovorim a da mu ne povredim ego, pošto mi je u jednom delu života bio uzor, odgovor mu je dao dala “seda glava”, sa susednog stola. Naš zajednički poznanik. Tihi čovek iz komšiluka. Buntovnik, bez Roleksa, skupog odela, ali i kredita, lizinga, “teških poslova” i “kombinacija”… Pričalo se da su ga izbacili krajem osamdesetih godina prošlog veka sa nekog umetničkog fakulteta u Italiji. 

Bojan u društvu Đanija Koka

Najpoznatiji barista Italije Đani Koko

“Mili, jel treba da radi nešto što je tebi lepo!?”, začulo se posle prvog srka kapućina. Pitanjem je samo “bocnuo” mog dečačkog uzora.

Svi smo oćutali… Izgledalo je kao da je ušao slon u staklarsku radnju.

“Bogataš iz kraja” je bio namršten, dok je nešto kucao na najnovijem modelu Iphona, “seda glava” je nastavila da pije kapućino i smejala se vicu koji je pročitao u “žutoj štampi”, dok sam ja u momentu postao svestam šta sam i ko sam i koliko sam srećan… Lepa spoznaja.

Tada sam shvatio koliko smo kafa i ja prošli nedaća i koliko smo u ljubavi. Čini mi se da sam tada mogao da se setim svih kafa koje sam popio u životu i da sam jasnije nego ikad video kako sam sa majkom pio “tursku kafu” pred školu, kako sam ispijao “Nes” sa ortacima iz osnovne i kako sam na vreme shvatio zbog čega je espreso “kralj kafe”. Prošlo je kroz mene desetine kilograma smeća od kafe ali sam na kraju uspeo da spoznam šta je prava kafa i u čemu najviše uživam…

U momentima kada je “bogataš iz kraja” uzeo ključeve od Audija najnovije generacije i popio svoju skupu flaširanu vodu, “seda glava” me je neobavezno pitala..

“Mili, koliko si kafe ispio do sada?”, rekao je dok je čitao sportske strane “Kurira”.

Zbunio sam se… Niko me dotle nije pitao tako ozbiljno pitanje. Pozajmio sam njegov mobilni aparat, koji je bio “old school” (od igrica je imao tetris i zmijicu), pošto je moj telefon tradicionalno bez baterije na žalost devojke i prijatelja i na digitronu izračunao… 

Tek nešto manje od 250 kilograma kafe! Suma sumarum – četvrt tone! Dva puta sam sebe popio i još 30 i kusur kila! 

I uglavnom sam uživao…

Dok sam se čudio svom kafe rekordu, sa susednog stola se začulo:

“Mili, to je ljubav… Hoćemo po još jednu?”

Kafa i ja… LJUBAV!

P.S.

“Kafa je vruća kao pakao, crna kao đavo, čista kao anđeo i slatka kao ljubav.”

Charles-Maurice de Talleyrand-Périgord , francusko diplomata

Tags

Related Articles

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Back to top button
Close
Close