Ko pije kafu – izraste mu rep

Legenda kaže da je kafu kao čudotvornu voćku prvi “provalio” izvesni jemenski pastir: primetio je da su koze neobično živahne nakon što su obrstile žbun “kahve”, pa je i lično probao crvenkasti plod i … započeo Legendu o kafi.

Istorija kaže da je mesto rodjenja kafe ipak malo zapadnije, s druge strane Crvenog mora, u Etiopiji. Afrička plemena vekovima su ljubomorno čuvala tajnu magičnog ploda od kojeg su pravili kuglice – energetski stimulans koji su uzimali pred važne bitke, i – vino od bobica kafe.

Maja Bekčić Petrović

I legenda i istorija smeštaju otkriće kafe pred kraj prvog milenijuma: pastir je svoj trenutak sa kozama i kafom navodno imao u IX veku, afrička plemena su se “dopingovala” vekovima posle i jedino što je izvesno je da niko od glavnih protagonista (pra)otkrića kafe zapravo nikad nije popio kafu.

Jer prvu toplu kafu skuvali Turci, Osmanlije, kad su sredinom drugog milenijuma osvojili Arabijsko poluostrvo, otkrili tu magičnu biljku i kuvanjem je kultivisali, jer je drugačije bila prejaka. Takoreći: dodjoše, osvojiše i – zakuvaše!

Jer, u tim pionirskim danima kuvane kafe, najpopularniji napitak na svetu zamalo da to nikad ne postane – pošto su i muslimani i hrišćani strahovali da bi kafa mogla biti djavolja stvar, pravo šejtanovo delo….

Kad si pionir u SFRJ, to znači da si još prvog dana osnovne škole dao reč da ćeš marljivo učiti i raditi, poštovati roditelje i starije, biti veran i dobar drug. To si se zakleo još prvog dana škole. 

Kafa se u pionirskoj zakletvi nije pominjala, no pošto su nam “roditelji i stariji” tako tvrdili – “znali” smo da “ko pije kafu – izraste mu rep”. Taj trenutak kad je bezbedno i kad možeš da piješ kafu bez straha od “izbijanja repa” znaju roditelji pa ti ponude kafu kad prodje ta opasnost. 

To što još ne smeš da piješ, nikako ne znači da ti nemaš ništa s kafom. Naprotiv! Ti si zapravo pravi mali agent za kafu – bez tebe, prosto, niti bi kafe bilo u kući, niti bi bila spremna za kuvanje… jer neko je stalno svraćao na kafu, pa su se nove količine nabavljale – dnevno. Naši poslovi oko napitka koji ne smemo da pijemo, a odrasli ga piju tek kad nas pošalju u sobu, trajali su dnevno najmanje deset minuta, a nekad i celih pola sata.  

“Hajde trkni po kafu, nek’ ti samelje u radnji i nemoj više od 200 grama!”

Kad dobiješ ovo naredjenje, znači da gosti “samo što nisu”, pa trčiš do radnje na ćošku i nadaš se da nije gužva – jer samleće ti kafu tek kad se svi raščiste. 

Tih godina u radnjama si mogao da biraš izmedju sirove kafe i pržene, u zrnu. Mlevenje u samoposlugama znalo je da se otegne u nedogled, a i zvučalo je prilično dramatično, nevidjena tutnjaža.

Ako skontaš da je red prevelik, onda je bolje da samo kupiš, trčiš kući i odmah se latiš sprave koju si se nadao izbeći, iako je jedina iz kuhinjskog asortimana za koju si zadužen: 

Ručni mlin za kafu!

U njega staje onoliko zrna koliko je dovoljno tek za jedno kuvanje; valjkast, od metala, otvara se na na dva mesta – gore gde sipaš zrna i dole – gde skuplja samlevenu kafu. Kad je prazan, u njega se pakuje sklopiva ručica kojom melješ kafu tako što je vrtiš oko osovine…. Ti mlinovi nikad nisu radili glatko – ručica je baš uvek zapinjala, svaki put bi ti od trenja goreli dlanovi kao da ti neko daje “indijansku vatru”, a u drastičnim slučajevima činilo nam se da nećemo izbeći upalu mišića… no, vrhunac svakog mlevenja bio je trenutak kad shvatiš da si “savladao i ovu turu”… a to znaš tako što ručica više ne zapinje već možeš da je vrtiš bez dodira, jednom rukom… što se – ako se previše zaneseš – završavalo tako što ručica odleti, a ti – pionir i ateista – moliš Boga da ništa ne polomi.

I nije moglo da se jedan dan zasedne pa se samelje kilo, jer – bake su me naučile – samlevena kafa ne sme da stoji ni dan: gubi miris, a nema ni penicu na površini… 

Bake su me naučile da volim kafu. Sa njima sam najviše i najlepše kafenisala.

Baka iz Sarajeva pila je kafu iz fildžana i od toga nije odustala ni kad se 1992. preselila u Beograd – iako je patila shvativši da nije najveća zabluda iz osamdesetih uverenje pionira da od kafe raste rep.

Baka iz Kosjerića pila je kafu iz malih belih šolja na kojima je, u”zlatnom” porubu, bio kičasti crtež zaljubljenog para iz davnina. Samo sam njoj dozvoljavala da mi čita sudbinu iz šoljice: zato što sam kod nje uvek imala i dobitak i ljubav i put i prijatelje…

Kod kuće uvek pijem tursku kafu. Tako je zovemo zato što su je Turci prvi skuvali, pa su nam je s poluostrva u Aziji doneli na balkansko. Naravno da su oba poluostrva bila pod Osmanlijama “skoro 500 godina”. A bliži se i 500 godina otkad je 1555. kafa stigla u Carigrad, gde zamalo da završi “s one strane zakona” i nikad ne dospe do nas.

Sultan koji je smislio da zabrani taj “otrov” – zajedno sa alkoholom, opijumom i duvanom – zvao se Selim II i bio je potpuno bezvezan lik, i to ne samo zato što je započeo rat protiv kafe (ali nije pobedio): bio je treći sin Sulejmana Veličanstvenog i nikad ne bi došao na presto da se njegov otac nije svetio prvom bratu i da Selim, nimalo veličanstveno, nije lično sredio da ubiju drugog pretendenta…. Sulejman je, izgleda, bio predugo na vlasti pa je, kako to kroz istoriju često biva, zaboravio da poslušnost nije nikakav kvalitet – pa je taj sin, poznat samo kao poslušan – postao sultan….

U srednjoj smo pili espreso, uvek kratki, nekad dupli, a ja nikad s mlekom. To s mlekom su smislili Francuzi i na njihovom mestu više bih se hvalila kroasanima. Da sam Italijanka, imala bih životnu dilemu da li da se hvalim espresom ili onim kremom što ne smem da ga pominjem, jer to znači da mislim na njega, što je korak do kupovine teglice…. Definitivno bih se hvalila espresom, ipak su ga “ragazzi” i zakonom zaštitili i priznali ga kao deo svakodnevnog života.

Italija je za Legendu o kafi značajna i zato što usred Rima, doduše eksteritorijalno, u zasebnoj državi, živi papa, a baš je jedan papa – neki bi rekli “latinski mudro”, a ja kažem “šmekerski” – pretvorio kafu u rajski napitak, kad joj je pretio pakao. Papi Klimentu VIII (1592-1605) toliko se dopala kafa da je bio spreman da se obračuna i sa samim djavolom.

“Gospode, ovo Sotonino piće toliko je ukusno da bi bilo šteta da isključivo nevernici mogu u njemu da uživaju”, rekao je Kliment VIII i rešio stvar tako što je na crkvenoj ceremoniji bukvalnon “prekrstio” kafu: “Prevarićemo djavola krštenjem i od kafe napraviti istinski hrišćansko piće.”

Pastir s početka Legende o kafi, pojma nije imao šta je pokrenuo kad je osmehnut čuvao vesele koze, pre 12 vekova, na nekoj jemenskoj visoravni….

FOTO: Merlo Lavernt

Tags

Related Articles

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Check Also

Close
Back to top button
Close
Close