Kafa i novinarstvo bez standarda

Opet se iznervirah kada me je konobar na porudžbinu „jednu tursku kafu“ ispravio sa „mislite – domaću“. Ne, dečko, mislim na „tursku kafu“ jer mi nit’ je gajimo, nit’ je izvozimo, već je samo konzumiramo kao i svi Evropljani otkad nam je Turci donesoše onomad sa istoka. On samo slegnu ramenima, okrete se i ode sa strip oblačićem iznad glave u kojem je, sigurna sam, pisalo „još jedna nadrndana od jutros“.

A nisam nadrndana. Samo malo odsutna jer drugi dan za redom pokušavam da svarim informaciju da je kafa, kako tvrde, voće, što mi ni u ludilu ne bi palo na pamet jer – voće se jede. Kakvo jutro – namerim se da razbistrim misli uz novine i lokalne tračeve i onda me, što bi rekle neke drage Crnogorke, „čudo nađe“ – neki klinac pokuša da me ubedi da smo mi, u stvari, balkanska verzija Brazila i da fali samo karneval golotinje pod maskama. Jer sudeći po socijalnom i ekonomskom stanju u Srbiji,  favele već imamo. A kada sa ovim „čudom“ što me našlo povežem podatak o kafi kao o slasnoj voćki ispada da sam naručila čaj. I to ne onaj crni, turski, već, kako reče konobar, naš, domaći, zapadnomoravski.

Ne, stvarno, ne mogu ja te moderne „novotarije po svaku cenu“. Kafa za mene nikada neće biti voće, kao ni lubenica povrće iz porodice krastavaca i tikvica. U koju biljku ću da je svrstam rešiću narednih dana ali jedno je sigurno – kafa mi nikada neće biti „domaća“ već „turska“. Tačka.

A da lagano gubim korak sa trendovima, potvrde stižu sa raznih strana. Pored pomenutog konobara, koji mi je osvetlio tanane lingvističke nijanse domicilnog kafenisanja, na ženskim stranama domaće tabloidne štampe dočeka me obaveštenje da kafa može da se pravi i od kokosa, konoplje, suncokreta??? Ma, stvarno? Elem, u podužem tekstu autor naglašava da čuveni crni napitak ima svoja štetna svojstva, zbog čega se, kako kaže, savetuje zamena. A kao alternativu predlaže „kafu od konoplje“ (šta god to bilo), koja se dobija tako što se u blenderu samelje konoplja, pa se bla, bla bla… Sličan način pripreme preporučuje se i za „kafu od kokosa“ i, pazi sad, „kapućino od suncokreta“.

Šta reći! Znam da nam je branša, čast izuzecima, potonula na dno i da svi po direktivama objavljuju unapred dobijeno ili recikliraju već objavljeno, ali me opet iznenadi ovo neuviđanje očiglednog. Spojeno sa potrebom da se isključi prosta logika prema kojoj 1 i 1 zaista jesu dva! A možda je, shodno potpunoj medijskoj cenzuri, nedozvoljeno čak i na stranama koje se bave receptima primenjivati taj grozni, zlehudi koncept u novinara, nekada poznat kao „uključivanje mozga“ koji nalaže da se primeti nelogičnost (gde god) i da se ispravi. Na stranu podaništvo – logika i dedukcija se uče u srednjoj školi! Tad se stiče i „kičma“, bar tako bejaše u moje vreme.

Zato ovde moram, iz čistog obožavanja prema kafi, da izjavim sledeće: kafa je napitak od biljke kafe a sve drugo je samo napitak od biljke kokos, suncokret ili konoplja. I iz čistog obožavanja prema svom pozivu moram da kažem: novinar je predstavnik i zaštitnik istine, sve drugo je društveno-politički radnik.

Dve „nervne sačekuše“ za jedno jutro – vreme da se ide kući. Daleko od novopečenih ugostitelja i novopečenih novinara koje niko nije naučio šta im je posao. Osetih se na tren kao vračara Dragušla iz Tešićevog romana „Kosingas: Red Zmaja“ – dovoljno iskusna da vidim kuda nešto vodi i dokle smo došli, ali i dovoljno razumna da znam da nema nazad. Ne znam što mi na um pade ova proročica iz fantastične mitske trilogije o srpskim i slovenskim natprirodnim bićima i borbi srpskog viteškog reda Zmaja sa neljudima iz Hada.

Možda zato što mi dani kada su novinari ulagali napor da rade svoj posao a turska kafa bila jedini napitak u beogradskim redakcijama izgledaju daleko koliko i vreme o kojem piše Tešić. Beše lepo, gotovo romantično u poređenju sa današnjim novinarstvom – dođeš ujutru u redakciju sa nadom da su urednici već zadužili nekog od nas početnika da im skuva kafu i da ćeš se u tom krugu kuvanja „ogrebati“ za jednu šoljicu. Ako te na vratima redakcije dočeka divni opori miris, znaš da su našli žrtvu i da možeš da odahneš. Grabiš prvu slobodnu šoljicu, jedan primerak novina za koje pišeš a sa kojih ti obavezno ostaje olovo na prstima i onda tražiš slobodnu stolicu. Kad pređeš i ovaj nivo, kreće potraga za slobodnom i istovremeno funkcionalnom pisaćom mašinom (oni mlađi da vide na Guglu kakva je to sprava). Tih funkcionalnih, što znači da ne gužvaju šlajfne i da imaju tipke na svim slovima da ne moraš prstom da udaraš po metalnim kukama, bilo je malo i bile su sracionirane uglavnom kod starijih kolega. E tek onda, uz kafu iz ko zna čije šoljice, slobodnu stolicu i iole upotrebljivu pisaću mašinu, počinjao bi novinarski dan ispunjen događajima, savetima i kritikama urednika. I čestim šoljicama kafe koje su skraćivale vreme između dva događaja, bile razlog za okupljanje sa kolegama a u zimskim danima i neka vrsta termofora.

Prošle su te 90-e u Srbiji, a na žalost prošlo je i novinarstvo. Nema ga evo skoro 20 godina, i to samo retkima smeta. Kao i kod novinarstva, i kad je kafa u pitanju izgubili smo standarde i od nje uspeli da napravimo svakakve bućkuriše sa lokalnim nazivima. Danas mi se ipak nekako čini da je kafa bolje prošla od srpskog žurnalizma.

Tags

Related Articles

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Back to top button
Close
Close