Kafa. Kultura. Kafe-kultura!

Da li je Balzaka ubila kafa i ko se zapitao: “Da l’ da se ubijem il’ popijem kafu?” (a nije Hamlet!)

Oduvek osećam da u meni čuči genije… dobro skriven, doduše, ali sigurno čuči! Ne znam to na osnovu aplauza familije, šire rodbine ili komšiluka, već to (samo)ubeđenje stalno učvršćujem podsećanjem na svetski poznate genijalce koji su, poput mene (skromnost mi je vrlina), prema kafi osećali gotovo ekstatičnu ljubav i opsednutost. 

Znam, znam, davljenik se i za slamku hvata… 

Kad tako kafom podižem samopouzdanje, prvi mi na um pada džigljavi Amerikanac razbarušene sede kose češljane rukom, poznatiji kao Dejvid Linč, jedan od omiljenih umetnika čije filmove svaki put iznova gledam sa grčom u želucu. Elem, kao i on, kad je kafa u pitanju mogu da popijem svaki bućkuriš, jer, da ga citiram: “I loša kafa je bolja nego da je nema.” Nego: i Linč i ja dnevno  pijemo najmanje po pet-šest šoljica kafe – koja igra važnu ulogu u njegovim antologijskim delima. Ono što me posebno kopka je da l’ su njegova ostvarenja, posebno serija “Tvin piks”, posledica izmene percepcije usled unetih (pre)velikih količina kafe. Jer takvih nadrealnih scena i zapleta nema dok ruke ne počnu da se tresu, a srce da lupa kao kad stojiš ispred glasačkog listića u Srbiji…

U potrazi za potvrdom sopstvene genijalnosti, nekad mi na um padne i prepotentni ženskaroš Orson Vels. Još jedan filmadžija kojem tolerišem nadmenost jer je bezobrazlukom na sve načine provocirao onovremene puritance. I on je bio opsednut kafom: svrstavao ju je u hedonističke imperative i tvrdio da “postoje tri nepodnošljive stvari u životu – hladna kafa, mlak šampanjac i previše uzbuđene žene”. Pre tačno pola veka, glumio je u najskupljem filmu snimljenom u SFRJ i nominovanom za Oskara – “Bitka na Neretvi”, ali ne na istoj strani kao Jul Briner. Vratio se kod nas pod starost da sa Titom popije kafu i žestinu, koja uz kafu savršeno paše.

Kafu je obožavao i o njoj pisao još jedan meni drag Amerikanac (ko god me zna, sad se čudi koliko sam zaredjala po Amerikancima…), i dao joj je mesto u kultnom romanu “Lovac u žitu”. “Užasno me nervira kad neko kaže da je kafa gotova, a nije“, napisao je Selindžer, po ko zna koji put apostrofirajući foliranje kao manir vredan prezira. Današnja Srbija, izgleda, nije čitala Selindžera.

Ljubitelja kafe među genijalcima ima i kod Evropljana, a ja s poštovanjem gledam na onu dvojicu Nemaca sa perikama punim loknica, čija je otadžbina danas obećana zemlja za mnoge građane Srbije. Biografi pišu da je onaj ekscentrik, što je ogluveo od sifilisa ili tifusa (nisu još načisto!), najbolje stvarao ispijajući kafu. Ludvig van Betoven, neumeren u kafenisanju kao i u broju sati koje je provodio u komponovanju, tražio je da mu svaka šolja bude pripremljena od tačno 60 samlevenih zrna. Zlobnici kažu da ih je često i sam brojao. Doduše, ja ne brojim zrna kafe, ali sve češće brojim prijatelje sa kojima se čujem okrećući pozivne za inostranstvo.

Drag mi je i onaj drugi Nemac, Betovenov kolega i savremenik, što se podsmevao strahu barokne elite od služionica kafe koje su k’o pečurke posle kiše počele da niču blizu granice sa Osmanlijskim carstvom. Naime, moj sabrat po kafi, religiozni i konzervativni Johan Sebastijan Bah, često je govorio da se “bez jutarnje kafe osećao kao komad suvog kozjeg mesa”. Nije se obazirao na prohibiciju koju su na kafu uvele ondašnje vlasti kao na strašni porok, već je u njoj uživao. Neumereno. Čak je u njenu odbranu komponovao satiričnu “Kantatu o kafi”. Evo ni ja ne posustajem, za sve pare uživam ispijajući mirisnu tekućinu u služionicama kafe koje su u Srbiji poznate kao kafane i koje imaju kultni značaj već 500 godina. 

Moram da spomenem i izuzetnost jednog Danca, filozofa Kjerkegora. Sve je meni to ok – pojedinac, sloboda izbora, strah, patnja, ali čoveče – zašto pola kile šećera sipaš u kafu! Za mene, koja kafu pijem bez ikakvih dodataka, napraviti planinu šećera u šolji, a posle nasuti crnu tečnost ne bi li se taj šećer istopio kao što je to radio Kjerjegor, predstavlja čisto skrnjavljenje. I tačka. Moja sloboda izbora. 

Ima i Francuza na čiju genijalnost volim da se pozovem. Po ljubavi prema kafi od ovih Evropljana tradicionalno sklonih preterivanju bliski su mi Prust i Sartr. 

Ipak, po neumerenosti sve ih je nadmašio Balzak za koga kažu da je voleo  krajnosti i da je “radne orgije zamenjivao orgijama svakojakog zadovoljstva”, te da je pio i do 50 šoljica kafe svakog dana. “Balzak je odlazio u krevet u 18 sati, ustajao u 1 sat iza ponoći, posle čega sledi neprekidni sedmočasovni rad, zalivan desetinama šoljica kafe”, tvrde hroničari. Još kažu da je ovakvo preterivanje uticalo na Balzakovu preranu smrt u 51. godini. 

Glasine o kafi kao uzroku Balzakove smrti dovodi u pitanje primer njegovog zemljaka i savremenika, filozofa Voltera, koji je dnevno pio približno isti broj kafa a doživeo 84 godine. Važio je za jednog od najvećih zavisnika od kafe, ali ju je pio mešajući je sa čokoladom. S obzirom da je smatrana zlim porokom, njegov ga je lekar upozoravao da će ga ubiti. Bespotrebno. Zato ja o poročnosti kafe ič ne brinem jer uz nju sve češće grickam čokoladu.

Za kraj, moj obožavani francuski kolega novinar, kasnije Nobelovac – Alber Kami koji kafi daje hamletovsku dubinu lakonskom izjavom “Da li da se ubijem ili da popijem kafu”. Genije sa stavom „ne verujem u Boga i nisam ateista“ verovatno je redak primer u istoriji koji je izbačen iz jedne komunističke partije (Francuska) zbog pomaganja drugoj komunističkoj partiji (Alžir). Kao filozof apsurda, da je poživeo, iz današnje Srbije crpeo bi brojne teme.

I eto, dok genije u meni i dalje čuči skriven, ja uživam u jutarnjoj kafi osećajući miris koji, što bi rekao Murakami, “razdvaja noć od dana”.

Tags

Related Articles

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Back to top button
Close
Close